Pavle Popović je rođen 18. avgusta 1923. godine u Beranama. Studirao je jugoslovensku književnost u Beogradu. Poeziju počeo da piše odmah posle rata, a sa dolaskom na fakultet i da je objavljuje. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. Demobiliziran je kao kapetan JNA. Gimnaziju je učio u Danilovgradu i Novom Sadu. Radio je kao urednik novosadskog „Dnevnika“. Objavio je oko desetak knjiga poezije:

• Kamena šuma, 1957
• Svetlosti i senke
• Čovekova bitka
• Sentimentalne panorame
• Predeo iza reči
• Nikud od kuće
• Pretvori me u reč
• Čovek iz predgrađa, 1981
• Dođoške i druge
• Stolovača

Popović je dobitnik nekoliko značajnih nagrada i priznanja:

• Oktobarska nagrada Novog Sada 1970. godine.
• Književna nagrada za životno djelo Društva književnika Vojvodine  1991. godine.
• Nagrada Laza Kostić Novosadskog salona knjiga 1996. godine.

Njegove pjeesme zastupljene su u mnogim antologijama i izborima. Prevođen je na njemački, italijanski, češki, slovački.  Umro je u Novom Sadu 5. avgusta 2001. godine.

Prva knjiga pjesnika Pavla Popovića, Kamena šuma, pojavila se 1957. godine. O drugoj, Svetlosti i senke, u Književnim novinama (1959), Branko Miljković je, pored ostalog, napisao: „Pavle Popović govori u pesmi tako kao da hoće da kaže nešto konkretno, stvarno u svojoj pojedinačnosti, ali, simbolišući detalje viškom intenziteta kojim se oni uklapaju u sveukupnost i opštost. On postiže da rečeno bude šire i veće od onoga što se reklo. On ne peva ono što vidi, on ono što vidi potčinjava svojoj pesmi i imaginaciji.“

Jovan Delić koji je naljepše i najpreciznije pisao o Popovićevoj poeziji je zapisao: „Za Popovića nema motiva koji nije dostojan pesme. Svakidašnje, banalno, može biti metaforično, sugestivno, može dobiti dah univerzalnog. Skijači, skokovi i žičara u ovoj knjizi, a ranije korpa za otpatke, polupani automobili, ringišpil, cirkus- Sve su to teme koje Popović veoma uspješno preseljava iz svijeta banalnosti u svijet poezije.“

Čovjekova bitka, tačnije bitka za smislom u revoluciji i smislom u izgradnji novih vrijednosti Popović ostvaruje svoju poeziju podjednako kvalitetno i sugestivno. Popović pripada generaciji pisaca koji objavljuju u postratnim godinamai takozvanu „urbanu“ poeziju odnosno poeziju u kojoj dominiraju motivi urbane sredine dovodi na nivo

Njegova je poezija simbolistički orijentisana, slobodnog stiha i slučajne rime, ali odiše prostornošću i širinom lirskog kazivanja. U Popovićevoj pjesmi se osjećate kao „slobodan“ građanin i s pravom ocjenjujete i primjećujete sve male i običnom prolazniku nevidljive promjene na pejazažu i arhitekturi. On skenira trenutna osjećanja i atmosferu u gradu i pravi urbanu deskriptivnu poeziju. Okameni jedan trenutak u trajanju. Jedan od praelemenata kamen je osnovno metafizičko vezivno tkivo Popovićeeve poezije. On je opsjednut kamenom kao elementom i svim oblicima koje kamen može da uzme. Kao da time brani ljudsku prolaznost od smrti kao u pjesmi Spomenik:

U tvome velikom kamenom srcu

nema više mesta ni za kakvu tugu

ti si jedini koji možeš da ostaneš

do kraja na nogama

o, ti kameni brate

koji si spasen od ljubavi

o, ti okovani čoveče

koji si spasen od smrti.

U Popovićevoj poeziji urbani ambijent postaje deskpritvna, opisna pjesma i njegovom pjesničkom oku sve može dobiti sliku mrtve prirode kao u pjesmama: Suteren, Prozori, Novogradnje, U mom gradu pesma, Konji, Grad, Pristanište… Važno je primjetiti da Popović ne slika grad samo opisa radi, on pjeva o gradu da bi otkrio način na koji razvijanje grada i njegovih fenomena utiče na čovjekovu dušu, misao i život. U tom smislu lirskom subjektu pojavni oblici urbanog života često se javljaju u vidu groteske i njegova estetička koncepcije stvarnosti se kroz grotesku ostvaruje. To odlično primjećuje i Nenad Grujučić  i kaže: „Ovaj pesnik je majstor groteske i karikature, humora koji je više satira. To se naročito oseća u ciklusima Iz hodnika pa u sobu i Zapisi. Snimak poetske večeri, na primer, briljantan je primer književnih sujeta i gluposti. To, valjda, može samo pesnik da kaže. Pismo dvanaestorici, pak, sačinjeno je kao znalačko i duhovito poigravanje jednosložnim imenima takozvanih svetskih moćnika. Izgovaranje njihovih kratkih i, kao oštrica noža, opasnih imena izaziva naježenu zvonjavu jezika: Bruk, Hans, Kol, Mok, Franc, Ler itd… Ovde je do maksimuma izložena kritici obezličena i licemerna grimasa savremenog sveta.“

Komično-ironični modus je prisutan u mnogim pjesmama, a dominantna stilska figura u njegovim pjesmama takvog stila je metonimija. U pjesmama kako primjećuje Delić javljaju se elementi proze i narativnosti kako u kompoziciji pjesme tako i u ritmu i osvježavaju i spašavaju od kanona. U pjesmi kao Ljudi gledaju film i drugim pjesmama iz prve zbirke Kamena šuma Pavle Popović se pokazuje kao pjesnik modernog senzibiliteta. U pjesmama posvećenim njegovom ocu pjesnik traži način da ispuni smislom postojanje i život i onu egistencijalnu prazninu koju smrt ostavlja živima kao osjećanje koje se ne može ničim promijeniti.

Uživajte u stihovima koje vam ovaj pregled donosi.

VEČERNJE SEĆANJE

I

Neočekivano

otac otvara vrata

a srce njegovo je mrtvo

mada se još čuju potopljeni kucaji

koji se ne razlikuju

od kucaja vremena.

Mali mravinjak reči

razmnožen pod kožom

opseda moje uši

predate zaposlenosti tišine

koja umotava potamneli predeo

ugašen sjaj bakra.

Da li ću sebe čuti

ispod pokrivača godina

koji sprečava oslobađanje prvotnosti

te se tragovi ne raspoznaju

Neočekivano

delovi njegove otuđenosti

sastavljaju se ponovo na brzinu

uprkos opiranju razloga

da jesam sad što jesam i što bih bio.

Neočekivano

otac otvara vrata

a srce njegovo je mrtvo

i vadi ogledalo

u čiju dubinu pamćenja

jednolično se osipa pesak

davno potrošenog vremena

stvarajući čudne oblike

na poleđini.

Neočekivano

otac otvara vrata

a srce njegovo je mrtvo

i pruža mnogobrojne ruke

k meni kao zamke

u čiju neizvesnost

strmoglavljuje se ovaj trenutak

ostavljajući moju prisutnost

da se odluči

Neočekivano

otac otvara vrata

a srce njegovo je mrtvo

a vid njegov je mrtav

a ptica njegova je mrtva

a ogledalo njegovo je mrtvo.

Nepomičan

kraj uperenog prozora

u nove nezavršene oblike

dopuštam zakasnelom vetru

da me uznemiri.

Gle, na vrata onog što jesam

ulazi i ono što sam bio.

Odavno

celu ovu radnju

osvetljava još samo

gologlava radoznalost

tek upaljenog meseca.

KARIJATIDA

Zaboga, otkud joj tolika snaga!

Ona se ne gradi

od mermera i betona

ona se gradi

od legendi

i bajki dirljivo izmišljenih

a to je isto tako čvrst materijal

kao što je i kamen.

Na glavi nosi nas i kuću

težinu sveta na leđima nosi

u srcu joj se zgrčio čovek

sa svojih pedeset vekova

čovek koji je učinio

da nikad u kolo ne uđe

kolo da ne zaigra.

Čekićem vremena

o rame pukotina

koja omogućava slobodu krika

ali razloga strepnji nema

čovek je užasno jak

i pametan kao knjiga

u kolo uvešće novu

s kamenom igru da zaigra

i da se nasloni.

Zaboga, otkud joj tolika snaga!

LJUDI GLEDAJU FILM

Ulaženje u polumrak.

Malo muzike, malo vesti

malo mirisa od mentola

i malo drhtavih dodira kolenima.

Mrak: dovoljno da se negde čuje

dogovor možda ili… ja ne znam, tek:

-o, pobogu, sklonite svoju glavu!

-ali gde, gde da je sklonim?

-o, sklonite je već nekamo, smeta mi!

-ja ovde nemam gde sa njom

moram je držati nasuprot vama

računajte sa tom nezgodom, prijatelju

i naviknite se, naviknite se na nju

prijatelju za leđima!

-pokušajte u mraku da se sagnete

izdržite nekako niskost sedenja!

-o, nemoguće je to

moram je držati uspravno

kad je već imam

shvatite tu neizbežnost

i pomozite mi da se održim u stolici!

U dvorani čiji je jedini prozor

nezavisan od nestrpljivih glava

koje plivaju u mraku

u dvorani bez prozora

grickanje semenki i ušteđenog strpljenja

u dvorani u kojoj vrlo pristojno ćutimo

i bavimo se sudbinom slika

koje nam nedostaju.

MAGLA PALA

Kako će otac do mlina

Kako će Deda do groba

Pritiska kuću maglina

Odoše nekud oba

Nasumice, bez upora

Nemaju drugog izbora

Jesu l na zemlji il u snu

Ili su nogom već na dnu

Raščešljaj, Bože, povesmo

Da znamo ko smo i gde smo

Ukloni mračna otvora

Nevid nam u vid obreti

Da nije ptici ponora

Ne bi ni znala da leti.

PROZNO SUNCE

U ljubav opet preinačen

Drvo svetlosti u krv sadim

Poljubac jutra za koje padoh

Utopnik u luci na rodni kam izbačen

Lutam. Srce se noću celo vadi

I baca visoko k zvezdi

Ili umire tiho u ruci.

Pozno sunce obasjava čemer

Zamrak mene najavljuje skori

Sve što ljubih u muk da se skloni

Pred kućom ću da budem temer

Da na njemu poraz zavijori.

Pozno sunce toni, toni…

SPAKUJ SE, VREME JE

Spakuj se, Pavle, vreme je. Ponesi:

Trulu krovinu, pragove, za kuću brvno

Ponesi orljak, nad kućom oblak, temelje

Za limsko biće, ponesi piće mlečno i krvno.

Ponesi glavnju, oganj, razgoru

Ubogi ponesi sav imetak

Verige, kotao, sadžak, dagaru

Ugarak ponesi, pepeo i zapretak

Sviralu, gusle, zvono, ponesi lelek

Volova gladnih muk, ovčiji blek

Ponesi strah, za spas ponesi slamku

Sekiru na rame, pušku, molitvu i psovku

Korać, klešta, kosijer, ćuskiju, bradvu

Ponesi tonote, kljuse, udicu, zamku

Ponesi vrisku, plač i jadvu

A protiv boljoglave ponesi mamku.

Za onu voćku u vrhu upotrebi dokukaču

Da ne osvane, privuci žutu samku

Uberi zrelu, slatku karamaču

Ne ostavljaj ništa za kosa i čavku.

Ponesi plug, jaram i gredelj

Počisti gumno, uprti stog i krstinu

Osamari kljuse, natovari, baci u antrešelj

Pa, kroz potok, uz avrak i listrinu.

Ponesi kandilo, tamnjan, krst i voska

Vodu zdravicu, svetoga Savu i svetog Nikolu

Kočnicu slabicu i zrelog, modrog vreska

Sve što nad zemljom ima klas, u zemlji krtolu.

Ponesi čirake, ripide i mumakaze

Povedi ale, lamije, strašila i nakaze

Ponesi asure, guber, iramče, stelju

Da imaš na šta da umreš u svetu Nedelju.

Zaćuti kad stanu od tebe reči da kamče

Kad te ogole, razobliče u poslednju uru

Kad se nad tobom zanjišu nebesa i omče

A pod grlom osetiš hladnu, tupu kosturu.

Ponesi sulundar za furunu, ne smeta

Kad zimi naložiš, toplina u sobi i duši

Da ti se dim spolja, ljuti dim sveta

U sobu ne vrati i da te ne uguši.

Ponesi kolevku što plače u zapećku prazna

Al’ stavi kamen limski, uhvati za lučac

Ponesi, ponesi od svega semena razna

Napuni suzom srce i grnac.

Ponesi krstaču, grob, vrata na smaku

Pokojnog dedu, orden, šubaru i štaku

Gavrana grak i klisure jeku

Ponesi drvo, kamen za reku.

Od svega ponesi po jedno kao Noje

Povratak u zavičaj nemoj snivati

Plovi oprezno kopnom onoga što je

Odisej da si, s tovarom tim nećeš isplivati.

Sve to ponesi u svet, nadodoli se

Te rite, krtog, istrvak, andrmolje

Za lik i jezik tvoj premise

Za spomenik klovnu sigurno postolje.

Sve će se najzad stvoriti negde

Reči u mramoru, nežni likovi kameje

Želja se samo vraća u stare sente

Šta čekaš, spakuj se, Pavle, vreme je.

Ponesi jaram, oje, krpele, o, frusta!

Ne brij čekinje no sav se nakostreši

Veđe sastavi, brkove nadnesi nad usta

Da pokriju glad i škrbe. Jezik odreši.

Vidarne ponesi trave i korenje

Kantarion, bokvicu, sporiš, lincuru

Opako roda da zaustaviš morenje

Da ne toliš decom nesitu jamuru.

Ponesi međe, plotove, baskije, strugu

Ogradi kuću od brata i poharnika

Ponesi prokletstvo svađe i rugu

Zaboravi Veru, i Ljubav poslednjeg utornika.

Svu tu natakarinu ponesi o svom trošku

Ogradi se kao dete u igri, nevešto

Dete u kartonskoj kutiji negde u ćošku

Kad u sobi prepunoj izmišlja svoje Mesto.

U pejzaž ulice donesi stvarčice

Početak sveta, neupotrebljive reči

Ponekad da osetiš, bar malčice

Kako ti duša u raskopini ječi.

Na staklenoj fasadi zgrade

Vidi se, Pavle, tvoje lice mežuravo

Uhvaćenost vremena, kriv nos, arkade

Pareza facijalis, izobličenje, đavo

Zrikava rugobet i ono čega nema

Karakondžula iz neke stare basme

Nešto iznutra što se na ružnu pojavu sprema

I što se nenadano u stihu nekom raspe.

Ponesi, Pavle, naramke gorčine, srama

Videćeš, smejaće ti se, a zašto i ne bi

Dolaziš nakinđuren tim andrmoljama

Oni to nemaju, a ne znam šta će i tebi.

O, prestani da splićeš, to osveta je, kiv

Gesta tvoje podle i ružne drti

Zar ne primećuješ da više nisi živ

I da si samo obična metafora smrti.

Gospode, koji si u reč zatvorio junaka

Obeleži znakom njegov ljudski strah

Rasulo sveta sabrano u jeziku, sliku smaka

Dovedi nas pred Velika vrata, zaustavi mah!